Opsada Loznice 1813. predstavlja ključni trenutak kraja Prvog srpskog ustanka i tipičan primer kombinacije vojne strateške slabosti, logističkih poteškoća i unutrašnjih nesuglasica među ustanici.
Tokom juna 1813, Osmansko carstvo pokrenulo je koordinisan napad na Srbiju iz tri pravca: Niš–Deligrad, Bosna–Drina i Vidin–Negotin. Srpska vojska je bila raspršena, sa Mladenom Milovanovićem na Deligradu (10–12.000 ljudi), Simom Markovićem na Drini, Hajduk-Veljkom u Krajini (3.000 ljudi) i Karađorđem kao strategijskom rezervom (4–5.000 ljudi). Ostali šanci imali su minimalne posade od 500–1.000 ljudi.
U šancu u Lešnici, vojvoda Janko Stojićević sa oko 500–600 ljudi i 4 topa nije dobio obećanu pomoć od kneza Sime Markovića, uprkos pozivima drugih vojvoda. Posle bombardovanja i potkopavanja, Srbi su se predali, a većina je odvedena u ropstvo u Carigrad; preživelo je samo 45 ljudi.
Loznica je ranije bila oslobođena 1804, a konačno utvrđena 1807. Vojvoda Petar Moler branio je grad sa 800 ljudi i 6 topova. U avgustu 1813, Turci su bombardovanjem i presretanjem izvora vode uspeli da onemoguće odbranu. Moler je pokušao pregovore, a zatim noću izveo proboj kroz neprijateljske redove. Od 800 branilaca, 200 je poginulo tokom opsade, 400 tokom bežanja, dok se preostali probili do ostatka srpske vojske.
Pad Loznice otvorio je put Turcima da brzo prodru do Zasavice i Šapca. Krajem septembra, vest o padu Beograda i bekstvu Karađorđa izazvala je rasipanje preostalih ustanika, što je praktično označilo kraj Prvog srpskog ustanka.
Ova bitka ilustrira kombinaciju vojne nadmoćnosti Osmanskog carstva i strateške izolovanosti srpskih jedinica, kao i problem koordinacije i komunikacije među ustanicima, što je presudno uticalo na ishod sukoba.
